Terry Callier: When The Music Is Gone

Beograd 12.08.2007. SKC, Belef

Nisam bio na koncertu Terija Kalijera u Beogradu. Toliko sam se obradovao kada sam čuo da će u okviru Belefa gostovati u Srbiji, da sam potpuno ignorisao vremenske okvire i ranije dogovorene obaveze. Reakcije ljudi koji su bili u SKC-u i kojima verujem nisu bile baš najpovoljnije. Teri je bio divan, glas je i dalje moćan, ali je bend, atmosfera i ceo ambijent više podsećao na neku terasu u Budvi, nego na spiritualno iskustvo. Ni posle ovoga ništa mi nije lakše što sam propustio koncert. Teri Kalijer je božanstvo u mom svet.

Svetlana Đolović ga je imala na deset minuta samo za sebe pre koncerta. Rekla mi je sledeće:“Teri je pričljiv i simpatičan. Koncert mi se, nažalost, nije dopao. To je taj čarobni glas, ali sve drugo je bilo bezveze. Aranžmani i nekakav zastareli polu-80s-adult-jazz-terasa fazon, sa saksofonom i električnim klavirom. Na sve to i mermerni SKC koji odzvanja…”

10 MINUTA SA TERIJEM KALIJEROM razgovarala Svetlana Đolović

PD • Kako je nastala pesma Live With Me i kako je uopšte došlo do saradnje sa Massive Attack?
TERRY CALLIER • Njihov menadžer se obratio mom menadžeru sa dosta neodređenim predlogom – da radimo nešto zajedno. Onda smo odlučili da oni naprave neku muziku a da ja probam da osmislim neki tekst za nju. Ubrzo su mi doneli CD sa pet stvari, od kojih sam za četiri napisao tekstove. Jedna od njih je bila i Live With Me. Bilo je nešto u njenoj atmosferi i ritmu što je bilo neodoljivo. Kad pišem tekst na određenu muziku ja prvo pokušam da shvatim šta ta muzika pokušava da kaže. Kad to shvatiš, sve je lakše – potrebno je samo vremena, strpljenja i blagoslov odozgo da se završi posao. U naslovu se krio ključ pesme i ona je inspirisala najbolje i u njima i u meni. Ta saradnja je bila uzbudljiva i uspešna za obe strane.

PD • Kakva je to pesma za Vas – optimistična, očajnička, gnevna, teskobna…
TC • …napeta… To je molba, a ona može biti izrečena oštro, direktno, gotovo naredbodavno ili nežno, očajnički, suzdržano… Ja je doživljavam optimistično, kao i većinu stvari koje radim. Znam da, nažalost,  nemaju sve priče srećan kraj, ali to je nešto sa čim moramo da živimo. Držim palčeve tom paru 🙂

PD • Engleska je za Vas, pretpostavljam, mnogo više od uticajnog i unosnog tržišta – ona je zaokrenula Vašu karijeru u sasvim novom smeru…
TC • Ne samo što je zaokrenula, nego sam zbog nje morao da napustim posao kompjuterskog programera, kojim sam inače bio veoma zadovoljan, hvala na pitanju. Jednog dana dok sam sedeo u svojoj kancelariji, zazvonio je telefon i na liniji je bio čovek koji se predstavio kao Eddie Pillar iz diskografske kuće Acid Jazz. Nabavio je negde maksi singl koji sam snimio 1983. i bio je veoma zainteresovan da ga reizda. Pošto je nekoliko puta pustio pesmu u klubu, reakcija publike je bila tako dobra da je pomislio da bi reizdanje sigurno napravilo neki uspeh. Isprva nisam verovao da je taj za kog se izdaje – mislio sam da su moji prijatelji naručili šalu da me malo lože, jer inače, nisam imao nikakve planove da nastavim da se bavim muzikom. Bio sam prilično zadovoljan poslom kompjuterskog programera, brinuo sam se o svojoj kćerki, njene potrebe bile su na prvom mestu. To me je ispunjavalo na isti način kao i muzička karijera koju sam tada ostavio za sobom. Pristao sam na to reizdanje, uglavnom jer sam mislio da nema šanse da se to uopšte desi. Nisam imao predstavu da su na tamošnjoj Northern Soul sceni, ljudi slušali moje stare snimke koje je objavila etiketa Chess. Sve mi je to bilo dosta neverovatno. Eddie i ja smo se ubrzo dogovorili i dok sam se okrenuo eto mene nastupam po klubovima u Engleskoj, pa onda čitave turneje uključujući i kontinentalnu Evropu. I eto poslednjih desetak godina ponovo sam aktivno u muzici, u studiju i na putu…

PD • Gostovali ste u mnogim pesmama mladih muzičara različitih orijentacija, kako Vam  prilaze kada žele da rade sa Vama? Da li vas posmatraju kao savremenika ili kao nekoga ko ima impresivan tajni back catalogue?
TC •
Pa, i jedno i drugo. Naročito sada, jer je većina onoga što sam snimio sedamdesetih i osamdesetih reizdato, tako da je sve to danas dostupno, uključujući album The New Folk Sound (debi album, Prestige, 1965 – p.p.) Svaki put kad vidim taj CD u nekoj radnji, nasmejem se jer tada nisam mogao ni da pomislim da ću se posle više od tri decenije još uvek baviti muzikom.

PD • Kada ste već pomenuli folk, prisustvovali ste rađanju jedne nove britanske folk zvezde – Beth Orton. Kako je bilo raditi s njom, s obzirom da je ona vaš veliki fan?
TC • Ona je sjajna dama. Bila je i onda odlična pevačica, mada mislim da je sada mnogo bolja. Sreli smo se u Jazz kafeu u Londonu, upoznao nas je njen roud menadžer, ne znam uopšte kojim povodom. Tokom razgovora smo shvatili da imamo veoma sličan muzički ukus i to iz najrazličitijih žanrova. Ona je tada već objavila debi Trailer Park i njena diskografska kuća je htela da izbaci nešto novo u pauzi do drugog albuma. Tako smo uradili EP Best Bit.

PD • Kako ste odabrali da obradite Dolphins?
TC • Oduvek sam želeo da otpevam tu pesmu. Poznavao sam Freda Neila dok je živeo u Njujorku, on je bio zaista izuzetan, poseban čovek. Do njegove pojave u folk muzici su prevladavali tenor glasovi, čak i oni visoki – castrato tenori.  U to vreme najveći trip je bio otpevati pesmu u što višem ključu, i zakucati što višu notu na kraju pa izdržati što je duže moguće, da biste impresionirali publiku. Svi su to prihvatali kao nešto najnormalnije. I onda se pojavio Fred sa svjim dubokim, nežnim basom. Kada je želeo da naglasi nešto u svom izvođenju, pevao još dublje, ne više.  Ja sam bio zapanjen kad sam ga prvi put čuo, to je bilo nešto sasvim novo i drugačije. Beth i ja smo se odmah složili oko toga da obradimo Dolphins, tu uopšte nije bilo dileme.

PD • Koja pesma bi mogla da bude metafora Vaše karijere? I tekstom i muzikom?
TC • Verovatno bih morao da razmislim za neki precizniji odgovor, ali mi sada prvo pada na pamet pesma koju ćemo i večeras izvesti, najverovatnije ćemo njom i početi koncert – When The Music Is Gone. Ona priča priču, ne bira između ispravnog i pogrešnog, dobrog i lošeg, ili čak srećnog i nesrećnog završetka – ona predstavlja stanje stvari – govori o tome na šta se možemo osloniti kad nema muzike.

(c) 2007. Svetlana Đolović, pop depresija :: NIJE DOZVOLJENO KORIŠĆENJE TEKSTA I SLIKA BEZ DOZVOLE

This Post Has 0 Comments

Leave A Reply