Volim kada imam priliku da zavirim u svet umetnika dok stvara, a ovog puta nisam morao da pritiskam i molim, Srđan je sve sam uradio i oduševio me je! Jedan vredan dokument o radu na dragocenom albumu, “Ovako sam se probudio”.


Piše Srđan Popov

Sergio Lounge Foto: Nenad Vujanović

Drugim albumom sam postigao ono što mi je bila želja nakon prvog – da to ne bude “kompilacijski” album, kakav je “The Loungest” u suštini bio, nego da bude koherentniji idejno i muzički. Pesme su nastajale u jednom kratkom vremenskom rasponu, tako da sadrže slične teme u tekstovima i slične muzičke motive. Moja tendencija da se poigravam i eksperimentišem sa različitim žarnovima i producentskim rešenjima je svedena na minimum, mada neki deo te lucidnosti neminovno izlazi obzirom na to koliko je bitan deo mog celokupnog izraza.

Ovako sam se probudio” je album koji se nastavlja na tradiciju muzike sedamdesetih godina. To mi je bila početna i završna ideja od samog komponovanja, produkcije, snimanja pa do finalizacije albuma. Trudio sam se da koristim što više svog znanja o muzici i načinu produkcije tih godina, kako bih postigao taj zvuk koji sam imao u glavi. Ipak, ni u jednom momentu nisam bežao od toga da će album sigurno zvučati modernije i drugačije. Zato i koristim taj izraz da se album nastavlja na tu tradiciju. Nije mi bio cilj da to bude samo muzika u tom stilu, već i da svojim radom ponudim nešto novo.

Album sadrži dosta perkusija, vokala, električnih i akustičnih gitara, ali i flaute. Mislim da ta kombinacija perkusija i flaute daje jedan dosta nostalgičan i interesantan zvuk i bilo mi je dosta zabavno da se igram sa tom kombinacijom. U većini pesama sam se ciljano udaljavao od zvuka sintisajzera i ritam mašina, koji se uspostavio vremenom kao karakterističan za moju muziku i izbegavao preterano ulepšavanje i zatezanje snimaka, kako bih postigao zvuk koji je sličniji muzici koja se snimala pre pojave kompjutera. Neke stvari koje su mi delovale kao greške sam namerno ostavljao, jer su imale određen šarm. Više sam poštovao živo izvodjenje muzičara koji su učestvovali na albumu, sa svim njihovim talentom, umećem, manama i vrlinama.

Bitan zadatak koji sam postavio (i možda najveći izazov za mene) bio je taj da to bude album sa pevanjem, čiji će tekstovi biti isključivo na srpskom. U ranijim pesmama sam koristio engleski kad mi je tako više odgovaralo, a ovaj izazov se ispostavio kao dobra odluka, jer mi je otvorilo prostor za neke sveže ideje i rešenja.

Naziv albuma za mene predstavlja neku vrstu lagodnosti, nešto što je nastalo bez mnogo napora ili se dogodilo samo od sebe. Može da se protumači i rečenicom: “Ovakvog kakvog me vidite, takav sam se i probudio.”

Tematski se pesme većinom bave odnosom izmedju dvoje ljudi, pre svega komunikacijom i (ne)razumevanjem. Nije slučajno da se “reči” kao motiv pojavljuju u gotovo svakoj pesmi.


Bez kraja” je pesma o intimnosti, o odnosu dvoje ljudi koji stvaraju sopstveni zajednički svet, izdvojen od ostatka ljudi. Taj svet oni čuvaju kao svoju tajnu, kao nešto što je jedinstveno i isključivo njihovo. Vokale sam koncipirao da su horski, tako da se u toj deonici ne izdvaja nijedan glas, kako bih oslikao da je to nešto zajedničko, ne pripada nijednoj zasebnoj osobi, već postoji samo u paru.

U pesmi “Ti si kao iz sna” koristim motive letenja, krila, zbog čega pesma može da se protumači kao da se bukvalno obraćam ptici. Više mi se sviđa interpretacija da je to ipak neka osoba koju poredim sa tom pticom, ali sam ostavio slušaocu da odredi šta mu je od te dve premise draže.

Tvoj Sergio” je napisana kao interni dijalog, iako to malo kontradiktorno zvuči. Kroz tih par stihova opisujem razgovor između sebe i mog alter ega, tačnije – Srđana i Serđa. Taj neki drugi deo moje ličnosti je tu sa razlogom i ovde mu dajem prostora da se izrazi. Volim da tumačim da stih “Ja sam tvoj Sergio, to najbolje znam” znači isto što i “to jedino znam”. Ni Srđan, a ni Sergio, ne mogu biti niko drugi, što i nije tako loša stvar.

Skriveno” je u srži ljubavna pesma, o nedostatku pravih reči da se izrazi jedno osećanje. Zbog te nemuštosti to osećanje ostaje skriveno, ali sigurno ne zauvek.

Pesma “Dva sveta” je priča o dvoje ljudi koji su naizgled različiti, ali između sebe osećaju jednu bliskost koju je teško zabeležiti i objasniti drugima. To je jedno tumačenje, ali namerno ostavljam prostor i za drugo tumačenje ta naslovna dva sveta – možda je taj drugi svet ustvari svet mašte na čijoj ivici oboje postoje, dok očekuju da se ta dva sveta konačno spoje.

Mesing” je instrumentalna pesma. Tu sam se igrao sa različitim muzičkim šablonima, na način na koji sam to radio i na prvom albumu. U mojoj glavi ovu pesmu doživljavam kao duhoviti, razigrani i nostalgični intermeco, pa se nadam da će i slušaoci steći taj utisak.

Kao da ne znaš” je klasična ljubavna pesma, nastala na tradiciji starinskih dueta. Dvoje ljudi se obraćaju jedno drugom, pokušavaju da kažu nešto što se podrazumeva, ali kao da izbegavaju da to izgovore otvoreno. U tom razgovoru oni koriste isti tekst, istu melodiju – oni zapravo pokušavaju da kažu jedno drugom istu stvar, ali čini se da u tome ne uspevaju.

Kuda vodi ovaj put” je pesma o gubitku sebe u okviru jednog odnosa. Doživljavam da je to greška, podrediti svoje snove, želje i strahove nekom drugom.

Vreme prolazi” je jednostavna minijatura o tome kako jedan odnos nestaje. Poslednji stihovi se ponavljaju i oni se nikad završaju dok pesma odlazi u fejdaut. Čitao sam da je prvobitna ideja iza fejdauta bila ta da se postigne subjektivni osećaj kod slušalaca kao da se pesma nikada završava. Ne znam da li je to istina, ali mi to i nije bilo bitno, jer mi se svakako dopala ta ideja da je moguće postići da pesma nema kraj. To sam iskoristio kao način da izrazim te stihove koji ostaju zauvek, kao neko stanje koje se neće promeniti.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *