Shelby Lynne: S ljubavlju, Šelbi

Reći da je Shelby Lynne lepa žena bilo bi značajno potcenjivanje termina “lepa”. Vizuelnu komponentnu njene lepote moguće je primetiti i na slikama ili video snimcima, ali onu drugu, meni mnogo važniju, spoznao sam tek kada sam imao priliku da je vidim uživo. Njena lepota je u punom sjaju kada priča, kada se šali, kada je ljuta ili kada naređuje, kada nervozno šeta, kada se zahvaljuje na aplauzima i kada priča anegdote sa turneje. Još je lepša kada objašnjava kako i zašto je nešto uradila, kada svoje greške ismeva i druge upozorava na njih, kada priča o svojim prijateljima, porodici i uzorima. Shelby Lynne je najlepša žena koju sam video u životu.

Njen koncert u Njujorku 10. maja, na zapadnom obodu Central parka, u bivšoj sinagogi koja je sada multi-funkcionalna dvorana, događaj je koji me je osvojio svojom jednostavnošću, iskrenošću, emocijom i lepotom. Shelby je promovisala aktuelni album “Tears, Lies and Alibis“, a u goste je pozvala Findlaya Browna, Elvisa iz Bruklina – rođenog u Jorkširu, koji je pored uvodnog seta imao priliku da se pridruži ekipi na bini (gitarista John Jackson, basista Brian Harrison, bubnjar Rick Reed) i tokom centralnog događaja. Akustika je bila savršena, nju je malo tresla trema tokom prvih desetak minuta, a kako je vreme odmicalo bila je sve opuštenija i raspoloženija, što je publika pozdravila pravim ovacijama. U devedesetak minuta Shelby je prošetala kroz celu karijeru, očekivano u centru pažnje bio je novi album, a vrhunci njenog nastupa bili su “Johnny Met June”, “You Don’t Have To Say You Love Me”, “Leavin'”, “Loser Dreamer”, “Where I’m From”, “Buttons and Beaus”, “Black Light Blue“… Sa Shelby je par dana posle njujorškog koncerta razgovarala Svetlana Đolović. Nije bilo sreće (a ni vremena) da to obavim ja “oči u oči”. Sva sreća, kako bih se samo izblamirao… Kako da ne volite ženu kojoj na gitarskom kaišu piše “Shelvis“?

POP Depresija • Počela si karijeru u Nešvilu, kakav je tvoj odnos prema tom gradu?
Shelby Lynne • Tamo sam provela deset godina i snimila pet albuma, stekla sam puno prijatelja. I dalje ponekad snimam tamo, sve u svemu to je sjajan grad. Imali su ovog proleća puno problema sa poplavama, želim im sve najbolje. 

Kako si odlučila da promeniš ploču i snimiš I am Shelby Lynne?
Do toga je moralo da dođe. Umorila sam se od nešvilske mašine – nismo se više slagali a ni razumeli. Učinila sam sve što je bilo do mene da to uspe, ali došlo je vreme da idem dalje. To sam i učinila. 

Od tada je prošlo jedanaest godina, kako ti se, iz ove prespektive, čini ta prekretnica u karijeri?
Srećna sam zbog te odluke, poslednjih jedanaest godina moje karijere pravim albume kakve želim, to je jedan razvojni proces koji traje. Želim da, kako sam starija, budem i mudrija i da pravim sve bolje ploče. 

Kako je Grammy uticao na tvoj život, status, način rada?
Muzički nije uticao uopšte, on prosto dobro izgleda u biografiji (smeh).

Da li si imala neku konkretnu korist od te nagrade?
Naravno, Grammy je velika čast. To je nagrada koja uvek dobro dođe karijeri koja nikad nije imala hit, veliku prodaju ili puno emitovanja na radiju. Vredelo je biti deo toga.


Šta si naučila od producenata s kojima si radila tokom karijere?
Prednost rada sa odličnim producentima je što, između ostalog, možete puno toga da naučite, naročito što svaki od njih ima specifičan pristup i rešenja. Ja sam počela uz legendarnog Bilija Šerila (Billy Sherrill), pa zatim uz isto tako legendarnog Fila Ramona (Phil Ramone)… Čini mi se da je najvažnije da ne preteraš sa produkcijom. Jer ako imaš odličnu pesmu i nadahnuto izvođenje, pola posla je već urađeno. 

Kako pronalaziš pravu meru tokom snimanja albuma, između pevanja, aranžmana, produkcije… da sve bude na svom mestu?
To je kao kad hoćeš da napraviš odličan kolač – moraš da vodiš računa koliko stavljaš šećera i soli, moraš dobro da izmešaš sve sastojke i da paziš koliko sve to traje – jednostavno ne smeš da preteraš ni u čemu. U nekom trenutku može da mi se učini da bih negde mogla još nešto da dodam, ali se zakočim. Zato što želim da postoji prostor u kome slušalac može da upije muziku i da se uživi u atmosferu pesme. To što negde postoji praznina ne znači da tu nešto treba da se stavi. 

Tvoj stil je vrlo koncizan – pesme, pa i celi albumi su prilično kratki. Da li je to namerno?
Još uvek slušam albume na vinilu, tako da i kad pravim sopstvene ploče, pokušam da zamislim kako bi izgledao da postoji A i B strana. Mislim da ne treba preterivati sa dužinom albuma. Još uvek verujem u onu staru izreku: ‘Pustite ih da požele još’. Prva stvar koju svaki muzičar priželjkuje je da publika posle početnog preslušavanja, ponovo želi da sluša njegov album. To meni pomaže da odlučim kad je trajanje ploče u pitanju.

SHELBY LYNNE “Life Is Bad” (audience recording)
Live@NYC, 10-05-2010, The Concert Hall, Society for Ethical Culture

Kako biraš pesme za album? Negde sam pročitala da su neke od pesama na albumu Tears, Lies and Alibis nastale pre nekoliko godina. Rovariš li po fiokama s vremena na vreme da bi uporedila svoje pesme nekad i sad?
Da, čuvam sve pesme koje sam napisala. Za ovaj album sam napisala tonu pesama, ali ovih deset mi se učinilo ‘srodnim‘, one kompletiraju jedno putovanje, jedno poglavlje mog muzičkog sveta. I da, s vremena na vreme zavirim u fioku, ili da bih neku pesmu učinila boljom, ili ih samo obiđem i pustim da još ‘sazre’ dok ne budu spremne. Kao dobar viski. 

Kako biraš imena albuma ?
Sve počinje izborom pesme koja će da otvori album, što je za mene veoma važno. Evo recimo, dok smo na putu, slušamo puno ‘tuđe’ muzike, i od deset pesama, osam ne ‘izdrži’ do druge strofe. Jako je važno dobro izabrati šta će da bude na ploči a šta ne – većina ljudi ili ne zna kako se to radi, ili ih to prosto ne zanima. Isto je i sa imenom albuma, on treba da ‘iskoči’ i da vas ščepa, mora da ima smisla i da ima težinu u odnosu na ono čemu govore pesme na njemu. Ime albuma treba da bude atraktivno i primamljivo zbog onih koji prvi put čuju za vas, za razliku od fanova koji će kupiti šta god da objavite. U slučaju ‘Tears, Lies and Alibis’ to je skup tri imenice koje opisuju svih deset pesama. S druge strane, trudim se da ne razmišljam baš previše o tome.

Dom je značajna tema na tvom novom albumu, u raznim oblicima, od pokretne kuće na točkovima (“Something To Be Said“) do luke u koju se vraćaš posle turneja (“Home Sweet Home“). Šta je dom za tebe?
Volim moju kuću u južnoj Kaliforniji, tamo imam dva psa i baštu, tu uživam sa knjigama i pločama. Ali ‘kod kuće‘ sam i na putu sa mojim momcima, na turneji, kao i u sali punoj publike, gde se oseća ljubav koju vam šalju na binu. Pesma ‘Home Sweet Home‘ bavi se naličjem putovanja – kad vam je teško i kad ste umorni od svega, jedva čekate da se vratite, jer ipak ‘nigde nije kao kod kuće‘. To je onaj osećaj kad ubacite ključ u bravu i kažete sebi ‘ovde pripadam‘. 

Na albumu je i pesma “Family Tree“… Tvoja sestra je Allison Moorer, a odnedavno si i tetka… Kakav je tvoj odnos prema porodici?
Alison i ja smo veoma bliske i jako sam ponosna na mog malog sestrića. Ukratko, strašno mi znače. 

Shelby Lynne o stvarima koje voli…

Ja sam jedan dosadni muzičar-štreber. Ako ne pišem pesme ili snimam albume, onda sam na turneji gde uglavnom opet smišljam nove pesme. Tako da ne ostaje puno vremena za bilo šta drugo.Knjige čitam kod kuće, jer za to nemam dovoljno koncentracije kad sam na putu. A pošto smo sada na turneji, u kombiju uglavnom slušamo muziku.Volim da slušam džez, naročito Milesa Davisa. S njim nikada ne možeš da pogrešiš, on je jedan od mojih omiljenih muzičara. Obožavam ‘Sketches of Spain‘, naravno i ‘Kind of Blue‘, ali i ludačke fanki stvari koje je snimao krajem sedamdesetih.Uvek mogu da slušam Charlieja Richa. On je napravio neke od mojih omiljenih pesama svih vremena, da pomenem ovde samo dve poznate ‘Most Beautiful Girl‘ i ‘Behind Closed Doors‘. Danas više nema takvih muzičara. Ja stalno tražim za saradnju nekoga ko zvuči kao on, ali ti dani su, bojim se, iza nas. Jako mi nedostaje.

Kako si se ohrabrila da sama pišeš svoje pesme? Trebalo ti je 5 albuma…da li je ranije nešto nedostajalo – samopouzdanje, veština…?
Ne, nego me nešvilski sistem nije podsticao da sama pišem svoje pesme. Kada sam odlučila da napustim Nešvil, rešila sam da postanem kompletan autor. Osećala sam da imam šta da kažem. To mi je promenilo život i karijeru, to mi je omogućilo da se oslobodim i osvestim svoj glas – upravo zato što sam pevala svoje pesme jer one prikazuju moj pogled na svet. 

Gostovala si na novom albumu Petera Wolfa ‘Midnight Souvenirs’. Kako je bilo raditi s njim?
On je divan čovek, dobar prijatelj i moj najomiljeniji strastveni rokenrol frontmen svih vremena. On je, za razliku od mene, perfekcionista, tako da je taj ‘sudar’ uvek zanimljiv. Ako je u blizini mesta gde sam na turneji, voli da svrati na binu da otpevamo nešto zajedno. 

Imaš li neku listu muzičara s kojima bi volela da sarađuješ?
Ne razmišljam na taj način, ako se ukaže prilika i svidi mi se – prihvatiću. Ne volim takve najave, jer čim to izgovoriš, svi se pomame i očekuju ko-zna-šta. Radije to držim za sebe dok stvar ne bude izvesna.

Misliš li da ostavljaš pomalo zastrašujući utisak na druge?
Pa… ne znam. To je dobro pitanje! Ne znam da li ću ikada znati odgovor. Ako je u moju odbranu, s kim god sam do sada radila, super smo se proveli, stekla sam puno divnih prijatelja tokom poslednjih dvadeset godina. Tako da, ako neko hoće da radi sa mnom, nije me teško naći. 

Kakav odnos imaš prema drugim kantautorkama tvoje i bliskih generacija – od Patty Griffin i Lucinde Williams do Neko Case, Sheryl Crow, Laure Cantrell, Gillian Welch…
Sjajno je biti u takvom društvu, a svaka od nas radi ono što mora. Volim muziku svih koje si pomenula i divim se svakoj od njih. Ostaje mi samo da im držim palčeve da i dalje krče put ženama u rokenrolu.

Da li je teško biti žena u muzičkoj industriji , bolje reći da li je teže?
Da, jeste. Mislim da je teško biti žena u bilo kom poslu, i ti to znaš. Teže je, zato što je prosto tako. Ovo je muški svet, draga, i to se nikad neće promeniti. 

Postaje li još teže ako je žena lepa?
(smeh) Ovo je bilo smešno… Pa… ne znam, teže je kako god okreneš ako imaš sise. Prosto je teško i nikad ne postane lakše. Zbog toga sam i napustila ‘Lost Highway’ jer su oni hteli da muškarac bude producent mog albuma. Ja sam im rekla ‘Jebite se, neću da pristanem na takvu igru.’ Rekla sam ne i zato sada govorim o sopstvenoj diskografskoj kući, zato što su oni hteli neko zvučno muško ime da producira moj album. Pobunila sam se i onda sam jednostavno morala da odem. 

To zvuči vrlo uvredljivo s njihove strane…
I jeste uvredljivo. Veoma. A oni se nikad neće promeniti, a ne pada im napamet ni da se izvine. Uopšte ih ne zanima da slušaju pesme o kamp-prikolicama, oni ne razumeju umetnost, samo im je bio potreban poznati producent da zalepe njegovo ime na omot, a ja na to nisam mogla da pristanem. 

Sada sama izdaješ i promovišeš album, kako si zadovoljna organizacijom posla, da li će svi zaiteresovani moći da dođu do ploče?
Da, zaposlila sam najbolje ljude i oni rade svoj posao. Sad više nemam na grbači glomaznu diskografsku kuću koja hoće da mi skine kožu s leđa. 

Voliš starinske stvari, američke klasike, o tome često i pevaš…odakle ta strast?
Ja sam valjda nekakav nostalgični frik. Volim plavu Tiffany kutiju za nakit, Airstream prikolice… volim stvari koje se ne menjaju – klasične, prelepe, kvalitetne stvari – predmete koji predstavljaju romantičarsku Ameriku. Uvek navijam za stari dobri američki automobil, borim se za visoke kriterijume, usmesto proseka koji nam nameće banalni Walmart, koji mrzim i prezirem. Navijam za porodične dućane i radionice umesto Home Depo lanaca. Ja sam u tom smislu antikorporativni Indijanac, rekla bih. Uopšte nije zabavno gledati kako Ameriku uništava Walmart mentalitet gde god se okreneš, ali tako sada stvari stoje, i ostaje samo da se neki ljudi poput nas bore za Tifanijevu kutijicu i slične stvari, a što se mene tiče ja ću to činiti dok ne umrem. 

Kada bi bila nastavnica u školi rokenrola, koja bi bila tvoja prva dva saveta?
Ne svirajte previše nota i pustite srce da govori. 

Kakav odnos imaš prema svetu van Amerike?
Volim da sviram u Evropi, a što se albuma tiče verujem da je digitalno sada dostupan svuda. U Evropi je sve, naravno, drugačije nego ovde, ali uvek je dobro izađi iz sopstvene zone lagodnosti i iskusiti kako ljudi van tvoje sredine reaguju na ono što stvaraš. To je recimo i ovaj naš intervju. Meni ostaje samo da se zahvalim za interesovanje koje ste pokazali za moju muziku.

Iz tvoje muzike da se štošta zaključiti o tebi privatno, ali jedna stvar mi je i dalje enigma, da li si ti tip koji voli drušvo ili si više naklonjena samoći?
Čini mi se da je jedino vreme kada sam zaista društvena, ono kada sam na bini. Kao da postoji deo mene koji oživi samo noću na koncertu. Inače, zaista volim samoću, volim da budem kod kuće, imam svoje prijatelje, ali tek njih nekoliko… Ponekad nema ničega boljeg od mira i tišine.

This Post Has 0 Comments

Leave A Reply