Sam Beam: Svako ko može od hobija da se izdržava je srećnik

Jedno lepo dečačko lice sakriveno iza dugačke, guste brade, sa plavim, vedrim očima i blesavim osmehom. Neobavezno, opušteno držanje i Camel bez filtera, ne kao ’statement’ već kao umeće uživanja. Njegova mnoga lica – porodičnog čoveka, talentovanog muzičara, zabavnog kompanjona, posvećenog predavača, strasnog slušaoca muzike, duhovitog ’mislioca’ – jednostavna su, a zagonetna.  Nepretenciozan i gotovo stidljiv u nastupu, konstatuje da je užasan za intervjuisanje, izbegava svaki samodopadljivi potez, ne komentariše druge i ne govori o onome što smatra intimnim. Ništa nije stvar odluke, već jednostavno osećaj. Pa ipak, u njegovom društvu je divno. Njegova vesela introvertnost i istinska skromnost isijavaju oko sebe neobičan spokoj i radost. Intervju tako postepeno postaje razgovor, dok ja omamljena njegovim polumrmljajućim poluglasom, u sebi pevušim In My Lady’s House…. ’thank God you see me the way you do, strange as you are to me….’ Sa Semom je razgovarala Svetlana Đolović.

PD • Sa tvoje tačke gledišta, šta je bila prekretnica u tvojoj karijeri?
Nemam pojma. Jednostavno mi se posrećilo. U Americi je presudnu ulogu odigrala pesma koja se pojavila u filmu ’Garden State’, obrada pesme ’Such Great Heights’ grupe Postal Service…Meni inače cela moja muzička karijera izgleda kao jedna velika slučajnost.

PD • Počeo si sa trakašem u sobi, sada imaš ozbiljan bend sa kojim putuješ po svetu? Šta se promenilo, da li si imao neki plan?
Uvek nastojim da se menjam. Kad dođe vreme da radim nešto novo,  osvrnem se na ono što sam uradio do tada i pokušam da budem drugačiji. Pošto nije moglo biti oskudnije od onog što sam radio na početku, po sistemu ’minimu je maksimum’, ovo sada je došlo kao logičan razvoj događaja…

PD • Da li ti nedostaje da budeš sam na bini?
Kada snimam uglavnom sam sam, prvi snimci nastaju kod kuće, a često tako i podelim pesme – neke radim sam, neke sa bendom. Volim da sviram sa drugim ljudima –  u tome je valjda i poenta muzike. Kad sviraš sam, naučiš puno, pre svega o duhu svake pesme, šta funkioniše, a šta ne, a to posle osetiš i kad neko drugi svira tvoju pesmu…Ali sve u svemu, muzika je jedna kolaborativna delatnost, volim da sviram sa nekim.

PD • Da li je lakše ukapirati pesmu kad je sviraš sam ili sa bendom? Kako se bolje uoči lepota pesme?
Kad si sam nema drugih stvari koje mogu da ti odvuku pažnju, kao gitarski solo ili ritam…tu su samo melodija i tekst i tada lepota pesme najbolje dolazi do izražaja. Što, naravno ne znači da je to baš mnogo zabavno…

PD • Kaži mi nešto o istoriji pesme The Trapeze Swinger?
To je bila jedna od mnogih poluzavršenih pesama koje sam svirao tu i tamo. A onda me je reditelj filma ’In Good Company’ Pol Vaic (Paul Weitz) pozvao da ubacim neku svoju pesmu. Pustio mi je film, i meni se učinilo da je ’Trapeze Swinger’ odgovarala i radnji i dramskom naboju i atmosferi. Imao sam priliku da pesmu doradim prema samom filmu, da dopišem neke instrumentalne delove koji su se provlačili kao teme..Bilo je vrlo zabavno. Ja inače volim dugačke pesme, tako imam dovoljno vremena da ispričam sve što želim, nešto poput epa. To možda izgleda kao da namerno iznuravaš publiku, dodajući stalno još i još, ali onda priča postepeno prestaje da bude važna, počinješ da gubiš tok, i cela pesma je zapravo postaje nekakav trans u koji upadaš slušajući je. Ja inače volim takvu muziku.

PD • Reci mi nešto o obradama, kako ih biraš i zašto? Posebno obrada ’Such Great Hights’?
Što se tiče ’Such Great Hights’ Ben (Gibbard, Postal Service) me zamolio da je snimim, za potrebe B-strane tog singla. A pošto je on fin momak, nisam mogao da ga odbijem…Doneo mi je original i rekao ’uradi nešto!’. I niko je nije ni primetio dok se nije pojavila na sountracku za ’Garden State’, godinu dana kasnije…Neke druge obrade su objavljene uglavnom slučajno. Neki moji prijatelji me čuju da nešto muljam na gitari, svidi im se onda me lože da to objavim…eto, jedna obrada je postala rođendanski poklon jednom mom prijetelju koji je mnogo voleo kako njegova omiljena pesma zvuči u mojoj verziji…

PD • Da li bi voleo da neko posebno obradi neku tvoju pesmu?
Nemam nikog posebnog na umu. Sa obradama je najzanimljiviji deo videti kako se neko ko je inače i sam autor, snalazi u ulozi izvođača nečega što nije sam napisao, koliko svog daje pesmi, i koliko joj se zapravo prilagođava.

PD • EP ’In The Reigns’ je očigledno promenio nešto i za tebe i za Calexico. Šta ste naučili jedni od drugih i da li si svestan uticaja kom si spontano podvrgao Džoija Bernsa (Joey Burns)
Ma ne znam, nisam…(smeh) Ja sam puno naučio od njih – kako da više improvizujem u sviranju gitare – oni su tako dobri muzičari! Vrlo je zabavno kad je tako puno ljudi na bini. Mnogo drugačija dinamika. Osećaš se puno sigurnije okružen tolikim ljudima, kao da si član simfonijskog orkestra, slušaš sve ostale čekajući da odsviraš svoj mali deo.. Vrlo zanimljivo.

PD • Kako ti se sviđa ’Garden Ruin’ (Calexico), čuješ li svoje uticaje na njemu?
Ne, ne bih to tako nazvao. Džoi je ranije napomenuo da je na ovom albumu pevao drugačije i to mi je valjda jedina primetna promena…Ma ne znam, gde me to pitaš…To je u svakom slučaju vrlo zanimljiv album za njihovu karijeru. Mislim da je uvek intrigantno i vrlo hrabro da bend koji ima tako prepoznatljiv zvuk,  uradi bilo šta drugačije. Ja sam jako srećan što su to uradili.

PD • Kako će da zvuči tvoje novo izdanje?
Radim uveliko na tome. Nastaviće tamo gde sam stao sa Woman King EP-jem, s tim što će biti malo eksperimentalnije. U stvari, puno eksperimentalnije. Ali ne u onom žanrovskom smislu eksperimentalnije već za mene, kao neka nova avantura, nešto što nisam probao pre. Biće tu uticaja afričke muzike i još ponečeg…prilično psihodelično iskustvo…

PD • Doživljavaš li sebe kao deo aktuelne ’singer-songwriterske ekipe’ američkih muzičara, koja je u ekspanziji poslednjih nekoliko godina?
U poslednje vreme definitivno ima mnogo više ljudi koji su zainteresovani za pesmu, a ne za buku (noise). Mislim da je ta scena za koju ti pitaš uvek postojala, samo što se interesovanje javnosti menja.  Neka od imena sa te ’scene’ su mi poznata samo po muzici, neke sam upoznao, ali ne doživljavam to kao pokret, kakav je bio recimo krajem šezdesetih, kada su se ljudi stvarno družili – živeli zajedno, pisali pesme zajedno, spavali zajedno..(smeh)… Bilo bi glupo reći da ne pripadam toj ekipi, ali ja sam samo jedan izolovan deo te današnje scene, pišem pesme i uglavnom ne poznajem uglavnom nikoga…Ali mi se sviđa to što rade.

Dolaziš sa Floride, kako ona utiče na tvoju muziku? Upravo sam shvatila da nisam čula ni za jednog više muzičara koji dolazi odatle…
Merilin Menson… (Marilyn Manson), mi se čak i poznajemo…može se reći da smo ortaci… Florida i ono što je njen prepoznatljivi zvuk, ne utiču baš na moju muziku – kubanski ili hip-hop momenti me baš nisu zainteresovali…postoje, naravno mesta koja su pogodnija za inspiraciju, ako to muzičar traži i želi da ’ubaci’ u svoje pesme, kao što rade Calexico sa Arizonom…Ja sam se sa porodicom nedavno preselio u Teksas, i smestio se u nekoj neviđenoj nedođiji. Ali pošto sam ja, u stvari, kućni lik – odrastao sam zatvoren u sobi, slušajući radio i ploče – mesto boravka, zemlja ili krajolik nisu od ključnog značaja za mene.

PD • Da li bi se ponovo bavio svojim prvobitnim zanimanjem (predavač na fakultetu – Odsek kamera)?
Pa, ne bih. Osim, ako se više nikom ne bi sviđala moja muzika…Bavio sam se time uglavnom zato što sam morao, da bih mogao više vremena da budem sa porodicom. Pre toga sam radio reklame i filmove i radno vreme je bilo užasno. Nije da je na turnejama nešto mnogo bolje, ali nije tako često i to više volim. Tako da sam postao predavač, zapravo iz nužde. Nije da sam imao nešto posebno da naučim studente…(smeh). To je bio način da budem više sa porodicom, a da ostanem u toku sa filmskom industrijom. Sada kada sam samo muzičar, to je ostvarenje sna. Svako ko može od hobija da se izdržava i da napravi karijeru je srećnik. Ja se osećam kao pravi srećnik.

PD • Kako vidiš trajanje kao kategoriju u muzici? Tvoji heroji koji opstaju tokom vremena?
Moram da priznam da mnoge svoje heroje, koji su i danas aktivni, ne pratim više kao nekad. Nekako sam oslonjen na njihove starije radove. Super je što se i dalje bave muzikom, mislim da je neverovatno što posle toliko godina, mogu da nađu motiv i inspiraciju za pisanje, da nisu ’presušili’ – znam kako meni sa ovako malo iskustva naiđe neka potpuna praznina, da ne mogu ništa da uradim…njima se zaista divim. Ja najviše naginjem ka Tomu Vejtsu (Tom Waits), čija karijera je imala različite hajlajte tokom vremena. Voleo bih da budem bar približno zanimljiv kao on, u tako dugom vremenskom periodu. Osećam da bih mogao da ’uskočim’ i na film ako budem dovoljno dugo u ovoj priči…

PD • Ispred ili iza kamere?
Definitivno iza kamere. Kao i u muzici, mnogo više volim da pišem i snimam pesme nego da ih izvodim, Tako je i sa filmom.

PD • Da li je danas teško biti primećen kao singer-songwriter?
Definitivno ima puno muzike, ali glad ljudi za dobrom pesmom nikad neće prestati. Nema veze da li je odsvirana u disko ili kantri maniru, uvek može da se prepozna dobra pesma. Iz istog razloga ljudi čitaju i gledaju filmove, u potrazi za dobrom pričom. Ne mislim da je danas išta teže stvarati muziku, samo je teže istaći je, zato što je ima svuda. Danas je stvarno lako snimiti ploču, kanali za distribuciju i promovisanje su tako razgranati i široki, poenta je samo da to na kraju nađe slušaoce. Konkurencija je velika. Ja sam imao sreće. Sa druge strane, posvetio sam pisanju pesmama neko svoje vreme i energiju, i zadovoljan sam rezultatima. Nisam zainteresovan za samoreklamiranje. Mnogo više vremena posvećujem usavršavanju svog pisanja, nego promociji. I sasvim mi je dobro.

PD • Šta slušaš ovih dana?
Ništa nepoznato i začudno…samo dobre stvari…(smeh)…Nekog Dilana (Bob Dylan), puno regea (reggae), Otisa Redinga (Otis Redding), ali to je ono što inače slušam. I Bitlse (Beatles). Nikad ne možeš da pogrešiš sa Dilanom i Bitlsima, bilo koji da je dan u nedelji…

(c) 2006. Svetlana Đolović/POP Depresija NIJE DOZVOLJENO KORIŠĆENJE TEKSTA I SLIKA BEZ DOZVOLE

This Post Has 0 Comments

Leave A Reply