Recenzija [muzika] “EYOT: 557799” (Ropeadope, 2020)

Foto: Vanja Keser

Tri godine od izlaska albuma “Innate”, niški EYOT predvođen Dejanom Ilijićem vraća se na veliku scenu, i to novim studijskim delom “557799”, koji objavljuje američki džez gigant Ropeadope. Album je sniman u fantastičnim uslovima u “Real World” i “Invada” studijima, a snimatelj je bio Džim Bar. Mastering je uradio Endi Voter u “Abbey Road” studiju. Genijalni omot delo je gospodina Albana Loua.

Dizajn: Alban Low

Posle nekoliko desetina preslušavanja albuma “557799”, u glavi mi je Van Morison. Kao i slavni irski mrgud, EYOT sopstveni svet temeljno stvara već godinama, korak po korak, na njihov način i po njihovim pravilima. Nekada je taj svet obojen džez nijansama, nekada umotan u lejere bluza ili folka, klasične muzike ili kanališe world music i post-rock… Posle toliko godina, sve te odrednice izgube sopstveni značaj i ostaje samo EYOT – muzika koja provocira, i moderna i duboko zasnovana na tradiciji, jednako okrenuta i alternativnom zvuku devedesetih, prog-roku šezdesetih, fuziji džeza i rokenrola 21. veka, ali i vremenu i muzici između (bilo koja) dva rata sa tim suptilnim citatima tradicionalnih ritmova i igara. Impresionira dramaturgija ili režija svake kompozicije – ovo je definitvno najfilmičniji album koji je niški kvartet snimio do sada.

Ako je prvi singl “Heartbeat”, onako poletan i nasmejan bio korak ka pop muzici, čak i klabingu kada se na pola “Otkucaja” tema otrgne kontroli i odlazi u Daft Punk multiverzum, onda je sledeći singl, naslovna “557799”, otvorio portal u svet u kojem Sun Ra sa Džonom Koltrejnom džemuje i čeka novu ekipu za huteneni. To je taj zvuk kraja svih svetova, Balkan koji se pretvara u crnu rupu i povlači u ništavilo sve oko sebe.

Moj favorit broj jedan je “Dodola”, pesma koja otvara album. Počinje zovom, tihim i diskretnim, a pretvara se u klasičan džez uragan i zaista možete da vidite tu devojku obučenu u suknju od lišća i grančica kako ide od kuće do kuće i zove ljude da joj se pridruže. Čist paganski ritual, opet kao i kod Vana Morisona, koji potpuno potvrđuje da je muzika samo sredstvo da se ljudima pokaže put i pruži nada… Ritam sekcija Marko Stojiljković – Miloš Vojvodić majstorski prati genijalnu Dejanovu klavirsku mantru, preko koje kišu priziva električna gitara. I na sve to, dodatno ubrzanje daju Get the Blessing majstori – Pit Džadž i Džejk Mekmarči – gosti na trubi i saksofonu. Mislio sam ranije da u srpsku verziju Vojadžera (naravno, pravio bi se u nekadašnjem pogonu EI Niš), koji bi na zlatnom disku nosio muziku Balkana, mora da se stavi “Ramonda Serbica”. Predomislio sam se – sada mi je kandidat “Dodola”. Spajanje tradicije, plemenskih rituala, rokenrola, džeza i klavirskih vinjeta, to bi zaista mogla da bude jedna savršena vizija neke izmišljene Srbije…

Favorit broj dva je “Rite”, koja lomi ritmom i genijalnim pasažima na bubnju i gitarskim vinjetama. Onaj momenat kada krene “oooo oooooo ooooo” je najlepša posveta muzičkom nasleđu kanadskih alhemičara Godspeed You! Black Emperor / A Silver Mountain Zion, iako verujem da Dejanu i ekipi tako nešto nije bilo ni na kraj pameti.

Lični favorit broj tri je magična “Rain” – počinje hipnotičkom temom na klaviru, na koju se nastavlja ritam sekcija sve do brejka, kada u prvi plan stupa gitara Slađana Milenovića. Ovo je album u kojem su Slađan i njegovo umeće otišli na sledeći nivo, izaberite omiljenog gitaristu iz bilo koje epohe – Slađan je tu. Uz bok Vlatku, Točku, Antonu, Vranjkoviću… Kada to flertovanje gitare i ostatka benda stane, gruv izbija u prvi plan, i vozi i vozi. “Rain” traje samo 6 minuta, možda je vreme da se razmišlja o remiksu koji bi trajao par sati?

Ne želim da utičem na vas i buduće slušanje ovih pesama, ali na albumu vas očekuju i omaž Mokranjcu, džez za ljude koji ne vole džez, rokenrol za one koji ne vole instrumentalnu muziku, poezija koja udara u centar za ravnotežu i ljubav koja se širi nekontrolisano i u svim dimenzijama.

U tri godine dobili smo tri magična albuma od muzičara koji su rođeni, žive i rade u Srbiji i, svaki na svoj način, pomeraju granice svega: “Veronautika” Nikole Vranjkovića, “Spusti svetlost na put” Kralja Čačka i “557799” EYOT. Dok prva dva albuma svoju poetičnost iskazuju kroz stihove na maternjem jeziku, “557799” se obraća publici uz pomoć univerzalnog prevodioca i pruža priče o davnim vremenima, podseća na zaboravljene običaje, okuplja prognane oko logorske vatre i sprema nas za veliku seobu. Za razliku od nekih ranijih seoba, ovu ćemo dočekati potpuno nespremni, bez spoznaje o tome ko smo, šta smo i odakle smo. Slušajte EYOT, uz njihovu muziku još uvek postoji nada da ćemo pronaći novi dom.

This Post Has 0 Comments

Leave A Reply