Ako bih morao da izaberem jednu pesmu i jedan album koji su objavljeni tokom perioda u kojem sam svake nedelje snimao/radio Pop Depresiju (znači 2001-), onda bi to bili “One hundred days” i “Bubblegum“. Ostaviću album i misli o njemu za neku drugu priliku, ali pesma je ta o kojoj želim nešto da kažem. Početkom 2001. emitovana je prva PD na Radio Politici, 2004. se prebacila na II program Studija B (Radio 94.9), a prvi koncert sam organizovao na jesen 2002. Odmah posle nastupa Nine Nastasije (Nastasia) sa bendom počeo sam da maštam o koncertu Stiva Vina (Steve Wynn), a kada se i to desilo onda više nije bilo kočnica i sledeći nivo bila su maštanja o dolasku Teenage Fanclub i Marka Lanegana. Šest meseci posle mog dolaska na STB (10. avgust 2004) izašao je album “Bubblegum” i više ništa nije bilo isto u mom životu. Mislim da sam se za pesmu uhvatio od prvog stiha “When the willow bends towards the end of day and twilight falls again” i da i danas, dvadeset godina kasnije, počnem da se ježim čim krenu ove reči.
Šta je za mene “One hundred days” – ovo moje standardno pitanje sve više liči na ono kada kelner pita “šta smo imali ovde”?
To je jedna ispovedna proza u sumrak, prepuna ljudi koji odlaze i onih retkih šansi koje su možda bile životne i koje smo propustili. To su misli koje lutaju na sve strane, susreti koji su mogli da pomognu, ljudi kojih više nema, uz onu jednu žena koja možda i dalje čeka. Ova pesma je i onaj prokleti elijen u stomaku koji traži svoje i reži i zabada kandže u dijafragmu. Ali ona je i ta nežna igra senki i levitiranje ulicama grada koji i volim i ne volim i poznati i nepoznati likovi koji prolaze pored. Ova pesma je i moja i tvoja čežnja i nada da sve to nekako može da se kontroliše i sredi.
Producent je bio maestro Kris Gos (Chris Goss, Kyuss, QotSA), koji svira i klavir i prati Marka na vokalu (dugo sam mislio da je Džoš taj drugi glasl!), Lanegan svira gitaru, Aldo Strauf (Struyf) je na sintovima, klaviru i orguljama, famozni Dejvid Kečing (Dave Catching) je lid gitara, a Džoš (Josh Homme) je cela ritam sekcija (bas i bubanj)! Produkcija je diskretna (i genijalna), sve je organsko, glas je moćan i katarzičan, sve je idealno postavljeno u panorami, svaki detalj je tu da istakne glas i poruku koju nose reči.
Ne smeta što je tu i par dilanovskih rečenica, koje su možda i nešto najbliže što se bilo ko približio mojim omiljenim počecima pesama “There must be some kind of way out of here Said the joker to the thief” i “Look out mama, there’s a white boat comin’ up the river“.
Taj prvi koncert Mark Lanegan Benda u Beogradu i dalje mi stoji u glavi kao nešto najkompleksnije što smo organizovali. Preko dvadeset ljudi u ekipi koja je došla sa bendom, najbolji tonac koga sam imao priliku da gledam dok radi (Remko!), tur bus i ogromna prikolica, parking kod Kališa i kukanje da dobijemo struju, kombi prevoz tamo-vamo iz tri puta, reketiranje svih nadležnih i nenadležnih koji su prošli pored zgrade u kojoj se koncert dešavao (#funfact nisu nam dali da koristimo internet u zgradi, pa smo i to morali sami da obezbedimo), uz stres zbog novca koji je trebalo obezbediti, ali i od količine ljudi u sali. I onda je u nekom trenutku krenula ta pesma i samo sam se isključio i počeo da pevam i sve sam zaboravio. Mislim da sam se već tada oprostio od dalje organizacije koncerata i da je sledećih 10 godina samo bila inercija.
Možda treba da se istakne da je osam godina bilo potrebno Laneganu da posle “Bubblegum” objavi novi album i nove pesme. Sa “Blues Funeral” (2012) je došao u Beograd i često mu se vraćao.
Mark Lanegan – One Hundred Days
When the willow bends towards the end of day
And twilight falls again
To the funny sound that a blackbird makes
Twilight falls again
As no good reason remains, I’ll do the same
Thinking of you
One day a ship comes in, one day a ship comes in
But I can’t say how or when
But I know somewhere the ship comes in every day
There is no morphine, I’m only sleeping
There is no crime to dreams like this
And if you could take something with you
It would be right
Something good
From my fingertips, the cigarette throws ashes to the ground
I’d stop and talk to the girls who work this street, but I got business farther down
Like one long season of rain, I will remain
Thinking of you
One day a ship comes in
From far away a ship comes in
One hundred days you wait for it
And you know somewhere the ship comes in every day
There is no morphine, I’m only sleeping
There is no crime to dreams like this
And if you could take something with you
It would be bright
Just like something good
One day a ship comes in
One hundred days you wait for it
Something bright
Something so good
One hundred days
A ship comes in every day
You know it’s good
You know it’s good
A ship comes in every day
One day a ship comes in
Its good
When it’s something good
Devet meseci posle prvog dolaska Mark Lanegan Banda u Beograd, Džoš i momci gostovali su na francuskom OuiFM radiju i izveli “One Hundred Days” uživo, samo glas i dve akustične gitare. Legenda kaže da su u studiju pored voditelja i QoTSA sedeli i Robert Džonson (Johnson), Kit Ričards (Keith Richards) i Kurt Kobejn (Kurt Cobain) i pevali harmoni vokale kada naiđe stih “Thinking of You“…
